– Зашто ти се Миро борио? ‘Оћеш да пустиш да банда сруши комунистич
ко– партизанску државу? Зашто су ти Вукман и Никола погинули? Људи
те предлажу у Партију, а ти нећеш. Нема момка који ти је овђе раван, али
просто не знам шта ти је.
– Видиш ли шта ти раде ови четници Мишнићи?
– Слушај, шефе, Мишнићи су вазда имали добрих људи и јунака, а ко је кад
чуо за тебе и твоје и твоју ујчевину.
Тако за минут пропаде све. Одједном су схватили с ким имају посла, а шеф
је ову моју опаску примио као увреду и покушао дебело да ми врати.
Становао сам тада приватно, тек се оженио и узео читав спрат. У једној
соби немам ништа, само мало фарбе и разређивача да фарбам табле и конзоле.
Пошто то смрди, прозор је вазда отворен.
Једно јутро испред саме зоре груну нешто – буп – и ја се пробудим. Мис
лим да газда Лука, док паркира ФАП– а, удари у кућу. Упалим свијетло испред
врата и изађем напоље, али нема ништа. Послије видим онај прозор скроз от
ворен. Уђем унутра да притворим прозор, упалим свијетло и имам шта видје
ти. На сред собе круг подземног кабла, дугачак близу 200 метара, један огроман
котур. Требало је најмање тројица да га подигну и убаце унутра.
Ко је ово мени донио? Шта ово може да буде?
Попијем кафу, жену не будим, размишљам шта да урадим. Никад нијесам
џабе добио ништа, ово јесте неко велико чудо. Једва га жив исправим па га ис
котрљам, јер не могу да га подигнем. Бацим у шупу Лукину. Читавог дана ми то
не излази из главе. У два сата на капији рудника стоји начелник СУП– а и њих
тројица, међу њима и онај што ме нудио да постанем шпијун.
– Нестао је неки кабел па морамо да те претресемо.
Насмијах се. Уђем у ауто и кажем:
– Начелниче, лични си пријатељ наше куће, не вјерујем да ти стојиш иза
овога, али једна од ове двије ствари је сигурно у питању. Или желите да
ме због кабла приморате на сарадњу, или да останем без посла, да одем у
затвор, да ми узмете образ и оцу и мени.
Изу се безбедњак.
– То сад све зависи од тебе.
Начелник га погледа зачуђено.
Мислим, ту си. Али, ако нема кабла, пропаде вам план.
– То се овога пута сигурно неће десити, пратимо ми тебе одавно – насмијаше се.
Уђемо у кућу, кажем жени да донесе пиће и мезе, па ћемо кафу и онда уз
мите па претражите све.
Кад све то би, прегледаше све, а ону собу оставили за крај. Рако јадни дохва
ти кваку озарена лица, али за секунд промијени фацу. Само што не рече „кур-
вин сине, зајебао си ме“.
– Рекао сам вам да то Слобо никад не би урадио – закључи начелник.
Ето шта су ти идиоти били у стању да ураде. Данас их има на значајним мје
стима. Са промјеном власти, ништа им се није десило. Ако је са њима ово био
живот, каква ли је онда смрт? Каква ли ће бити њихова, јер ближи се дан кад ће
сви морати под двоструку лупу.