НАША ПОРОДИЦА
КАКО сам видио и запамтио нашу породицу дечјим очима, тих година
док сам носио тешко бреме дјетињства?
Оца се сјећам као кроз маглу. Знам да сам од све ђеце био његов љу
бимац. Сјећам се, водио ме неколико пута у команду. Кад бисмо се враћали, ку
повао ми је дупли сладолед. Био је растргнут између породице, војске и прија
теља, којима је без резерве припадао.
Чега се најбоље сјећам?
Јаше огромна војска на коњима, имају негдје вјежбу, а он десетак метара ис
пред свих, као капетан „Леши“ – сунце грије од њега. Онда оде у затвор и ви
дјећу га поново послије три године када су нам дозволили да га посјетимо у
Билећи. Када су га ухапсили није имао ни једне бијеле, а кад сам га видио у Би
лећи, био је потпуно сијед. Тада је већ за мене био страни човјек. Нигдје ништа
више од оног истог човјека, оно мало што сам запамтио.
Најстарија сестра Босиљка– Боса била је један темељ. Сваки њен поступак
био је одмјерен. По њеном критеријуму могао си да постигнеш највећу правду
и чистоту. Морала је да се запосли као физички радник да би нас издржавала.
Друга сестра Ковиљка– Маа била је изузетно лијепа. Видјело се да ће да
буде педантна и велика домаћица. Почела је у Руми да учи музичку школу, а
успут је смишљала пјесмице. Једном измислила неку глупу пјесму, дуго смо се
због тога шалили на њен рачун – „исирихи сухуту, ја те волим духуту, ја те
волим дугуту, испирихи сухуту“. Нема тога да нам објасни о чему се ту ради и
каква је порука пјесмице.
Радомир– Мујо, најстарији од браће, није имао страха, ничим га нијеси мо
гао препасти. Није било пса који је иза коца смио ланути. Он крене пут њега,
пас се одмах преврне и само шени. Пун би се напунио змија па би их дао нама
млађима, ниједна нас ниикад није ујела.
Док смо живјели у Пљевљима, нађе бомбу и баци је према ријеци. Тамо се
брчкала дјеца, он их није видио и ранио петоро, срећом ни једно теже. Отац
пита командира милиције – „Можете ли га ичим препасти“?
Командир се сјети: „Имамо два вучјака, са дјецом се играју, јер су их тако
научили дресери“.
Затворе Муја у једну собу с њима. Он брзо зграби једну столицу, стави је на
сто, па са стола и оне столице, попе се на шифоњер. Горе је нашао дршке које
служе да се за празник каче заставе, па је читаву ноћ одозго ударао. Оне дршке
дугачке, свуд стигне псе, док их није убио!
Ујутру командир извјештава Мира – „Мујо побио вукове“.
– Како дијете од 13 година да убије два вучјака? – пита Брко.
– Не знам како, али је тако!
Послије га је одвео кући као побједника, схвативши да за Мују нема страха.
Слободан Миров Крушчић
