УПОЗНАВАЊЕ СА ОЦЕМ
ИЗМАКЛИ се сви, готово нико не жели да нам је род. Стричеви и ујаци, па
чак и тетке, очева и мајчина родбина. Ко сад јавно да помаже сиротињу
Мирову, да себи навали толику биједу на врат, да код власти загорча жи
вот за вијек вјекова?
– Нема мога „Злата“ – тако је мајка звала прстенског ђевера. – Три године
ми није ушао у кућу, макар да пита знамо ли шта за Мира. Да запали цигар
дувана да ми кућа замирише, кад већ немам пара да купим тамјана да кућу
окадим и одбијем сотоне, шпијуне и протуве што им глава вазда по тројици
вире из чечара. Нема тога Њемца, Талијана и усташе који им је раван! Једи
но ме нијесу напуштали ђевер Јово, синовац Милија, брат Никола и својак
Новица. Они су ми једини род, а уз њих вјечите комшије Станко и Марко.
Остали ради мене и моје породице могу мријет и живјет. А, доћи ће Миро!
Тих дана у нашој кући мобилно стање. Јово донио кило котробана, а Нови
ца штеку „Козаре“.
– Ово да се понесе Миру у затвор!
Милија донио јагње, мало да му се испече, мало да се скува и ми да ручамо за
срећни пут. Мајка купи мени и Раду панталоне, патике, чарапе и кошуљу. Први
пут смо се тако обукли откад смо дошли из Руме.
Љетње доба, први дани септембра, не треба нам ништа више. Нашег ли весеља,
не можемо себе да познамо. Остала ђеца нам завиде, љубоморна су што не могу и
они да виде оца. Сви нас спремају, пакују пакет, не смије бити тежи од двадесет пет
кила. Гледам моју мајку, никад није била љепша. Очи јој нијесу више упале, нити из
гледају као да због нечега плачу. Сад се рашириле зенице, а очи се смију. Обукла го
тово ново костимско одијело, свилену блузу и на врат ставила једини ђердан од би
сера што јој је остао. Удариле јој кћери ладну ондулацију, па сва сија од среће.
Само да је мени да дођем до Билеће, повео бих га кући! Нико не може малом ђе
тету затворити оца тек тако. То ће се сигурно овог пута разјаснити, не може то тако.
Пописмо пиће за срећан пут и кренусмо за Билећу. Лијепо богоми, Слобода
не, кренуо да видиш оца и напио се. Ево ти Билећа! Ја се тргох. Сјетих се да сам
попио криглу пива од литра. Који ли јад раздире моју малу душу да ми од девет
година више прија чемерно пиво од слатке бозе, не знам.
Само се сјетих да се ујак Никола слатко смијао и није хтио да ми ускрати ту
жељу, те ми стави пун џеп ластрених динара. Објасни ми „за још једно успут“!
– Шћепане – вели мајка – стани неђе ђе има ћевабџиница да ми нешто поје
демо, ко зна кад ћемо отуд.
Опослисмо и то, а Шћепан уграби и плати.
Поздравите ми ујака Која, радије би га видио него оца, али прописи су про
писи – викну с врата. –Чекаћу вас овђе само док предам утовар.
– Ви кренули у посјету у затвор – обрати нам се старији човјек гледајући два
пакета што су их стрина Мага и мајка упртиле.