Има нешто као фијакер, нуди се, бива, као такси. Таксиста ошину коње и по
чесмо да се труцкамо улицом од коцке. Иза велике кривине угледамо ђе се бије
ле бараке.
– Ето, то вам је логор, затвор у Билећи. Нећу вам паре. Кога год овамо дове
зем, не наплаћујем. Једина срећа што је имам, ту је – рече и двије крупне
сузе му се скотрљаше низ лице. Проба да их сакрије, брзо их очисти рука
вом и поново ошину коња.
Боже мили, који је свијет! Притискао огромни народ испред управне зграде.
Неки стоје, други посједали и полијегали, ко зна колико су сати ту.
Готово сви гледамо у велики звучник, исти онај из „Крваве бајке“, тај филм
сам у школи гледао. Ко ли га је овдје пренио крваву му мајку јебем! Тамо видим
жицу, војнике и псе. Све ми некако дође исто, само нема „ахтунг, ахтунг“. Када
прозову затворника, посјетилац улази у управну зграду и носи пакет.
Шта ли им тамо раде, помислих, јер не видим да се отуда било ко враћа. Че
камо већ неколико сати. Даље од нас види се много људи. Нешто раде, онда се по
строје и сви носе некакве алатке. Пјевају разне пјесме.
– Живио Јосип Броз Тито!
– Живјела Комунистичка партија Југославије.
Кличу колико могу и трком замакоше у бараку. Однекуд долази друга гру
па, личи на ону прву. Трком протутњаше мало даље. Пјевају из свег гласа: „Ој, Стаљине, стара бако, не вара се Тито лако“! Неко најкрупнијим баритоном кли
че „Живио ЦК на челу са другом Титом“.
– Долазе на ручак – рече неко – сад ће они из каменолома.
И наилазе. „Ћа барјак се вијеш, милу тробојницу...на којој се чита име дру-
га Тита, а на другој страни, а на другој страни, напред партизани“. „За кога? За
Тита! За кога? За партију“!
Ко зна колико је још група прошло и шта су све пјевали? Или су то они из ка
менолома, под бојкотом, који нијесу заслужили посјету.
Коначно, прозваше нас. Посебно нас, посебно стрину Марију. Милиционар
нас уведе у собу. Соба лијепа, окречена, мирише. Кревет направљен војнички,
фуруна, сто, на њему бокал с водом, чаша и пепељара. За столом сједе два човје
ка. Гледајући с врата, један је окренут према нама, а други леђима. Онај што су
нам се погледи срели, личи на страшило. Једна аветињска фаца какве сам гледао
касније у каубојским филмовима. (Увијек се утопи у тајанствену мочвару и живи
пјесак, или га поједу крокодили, као сваког негативца.)
„Није, не дао Бог, ово мој отац! То никако не може бити па да је био у руском
гулагу. Ако је ово мој отац, нека за вазда остане у затвору. Оваквога оца нећу“ –
мислим.
Он климну главом и онај други устаде.
Мајка изненађена.
– Јеси ли ти Миро Ђоков?
– Јесам и то најако, Даринка Илијина.
– Можда си најако, али сам те једва познала.
Бијаше смршао четрдесет кила. Загрлише се и пољубише. Мајки потекоше
сузе, изгуби се онај сјај у очима. Он се смије, пригрли је још једном и тихо рече.
– Нека ти тога сада, пред овим другом.