МОЈ ПРАЂЕД – ДМИТАР РАДОЈЕВ
ДМИТАР се оженио Великом из чувене барјактарске и капетанске куће
Лазовића. Пјевале су се пјесме о њима по Кучима и даље.
Тешко се живјело у Лијевој Ријеци и он узе жену и шест синова и
пође с оном групом Васојевића за Србију.
Тешке су борбе водили за опстанак, мјесто га није држало дуго, па се често
селио за тих петнест година боравка у Србији.
Станио се у Чачку, Ивањици и Прокупљу, тако да су нам тамо остали и
неки рођаци који су са њим тада отишли, од којих и данас има потомака.
Од силних борби, од којих никад није узмицао, погинула су му три сина. У
међувремну родио му се седми син по реду и једна ћерка.
Српски владари у то вријеме одликовали су га највећим одликовањима. За
куповину великог имања дали су му дукате у злату.
Зажелио се Дмитар Црне Горе, врати се и купи пола оне равнице гдје је да
нашња фабрика целулозе у Беранама.
Догоди се у то вријеме тешка борба на Масенића ријеци. Дмитар, иако стар
човјек, показа невјероватну храброст и вјештину.
Задужи Турке добро. Заклеше се да ће му вратити.
На љето Дмитар са три сина и ћерком Сеном оде на планину, на Комове.
Турски комити кренуше од Затона, све поред Лима, па ладом и крадом бануше
му на кућу. Заклаше Велику и најмлађег сина који је имао десет година. Док су
још били живи, али са непреболним ранама, бацише их у један мравињак гдје
им је душа испала.
О том догађају народ је пјевао уз гусле. Пјесма се звала „Бијела је кликовала
вила, то не би пребијела вила, но то била Дмитрова Велика“.
Зна се да је прађед Дмитар био велики ратник и јунак. У ријетким тренуци
ма одмора и опуштања приповиједао би лијепе приче, а знао је да фино гусла и
пјева уз гусле. Био је свјестан својих највиших светиња, о њима је пјевао овако: Царе Лазо, од Србије главо,
Живоме ти кости поломише,
Живоме ти главу одрубише,
Мртвоме ти кости прекопаше,
Је ли с трупом сахрањена глава,
Што Душана силног траже?
Ко ли му то кости пече,
Издржати Срби неће.
Ко ли му то кости пржи?
Све ће Србин да издржи!
Ој, Косово грдно разбојништво!