Онда се саже, подиже мене и Рада, сједосмо сви на кревет. Љуби нас наи
змјенично, Рада па мене. Њега пољуби првог и последњег. Значи, једном више од
мене. Кад срачунам, тако дође.
– Слобо више није дебељуца, пуно је смршао, а мало порастао – примијети.
– Тешко се живи, Миро – пожали се мајка. Пита он о свему, само о домаћим
стварима. Не дотиче се ничега што личи на политику. Хвали се да му је ту
добро. – Спавам, одмарам и читам књиге по цијели дан.
Ја му гледам право у очи. Из њих избија толика милост, а нека топла језа ми
обухвата цијело тијело. Како сам луд? Како само могао помислити да ми је отац
она караконџула преко пута? Крв ми се заледи за секунду од тог демона кад ми
ухвати поглед.
Ипак сам мало запамтио од тог нашег сусрета, који је трајао један сат. Као да
сам био у неком магновењу, све је прошло као да је била једна кратка сцена пре
точена на филмско платно.
Милиционар који све вријеме стоји у ходнику наспрам отворених врата, уне
се пакет на миг овог скарамуша. Отпаковаше, развалише све омоте, чоколаде не
следују. Нема проблема и тако би частио Слоба и Рада. Пружи нам по чоколаду,
пољуби још једном и нас и мајку.
Кренусмо дугачким ходником, он гледа за нама. Окренем се још једном, не
видим га више. Изађосмо напоље.
Пролијеће још једна група затвореника поред нас. Сад су сасвим близу, сад
их најбоље видим. Не знамо на шта личе. Данас би били најсличнији онима из
Бијафре. Као сјенке, као ленге, као неко кроз кога се може виђети. Да га гађам
оним мојим ластреним динаром, сломио бих му ребра!
Готово је пала ноћ. Враћају се на вечеру. Опет пјевају: „Ако пише и Јованка, радићемо без престанка“.
– Јебела вас Јованка, а ви сви њу – прозбори мајка полугласно, али је ипак чујем.
Иде према нама стрина Марија, смије се колико може.
– Шта се смијеш, гром те убио и са мном – чуди се мајка.
– Е, Дарка, сестро моја мила, да видиш на шта личи пуковник, секретар Удбе
за Црну Гору, Вукосав Којо– Трипков!
Не мога ни она више да издржи, заплака се.
Вратисмо се на исто мјесто, Шћепан нас чека. Причају му све по реду Дарин
ка и Марија, а он вели:
– Ви сте стварно аветне, То је иследничка соба, а тај што сједи је иследник. То
су ми причали неки који су скоро изашли.
Вечерасмо и Шћепан све плати.
– Сад ћемо ја и Слобо по пиво – насмија се.
– Рат работа – вели мајка.
– Боље и тако но сад хиљаду питања до Мојковца. Од њега се никоме не би
дријемало.
Тако ти прође моје поновно упознавање са оцем у готово алкохолисаном
стању, а имао сам само десет година.
Како да се сад, послије свега, отријезним?