Дође и тај дан и Брко се обрете кући. Боже мили, чуда великога! Кућа дупке
пуна и код нас и код стрине. ‘Оће да се проломи, да сви пролетимо у избу. Ви
деше то Никола и Милија, одоше у шуму, убраше три доземка те одоздо из избе
поткочише греде.
Окле овај оволики народ? Шта ли ће оволики свијет данас и ноћас, а готово
нико нам није за три године ушао у кућу? Око куће гомила људи, служимо њих
као и оне унутра. За ову прилику мајка направила патишпањ и гурабије. Неки
су пјевали и гуслали, други збијали шале до касно у ноћ. Многи су ризиковали
да буду кажњени партијски и на друге начине. Можда је мој отац чувен човјек,
чим је заслужио оволики дочек. Око поноћи разиђе се свијет.
Уморни смо, спремамо се да легнемо, дан је био напоран да не може више,
кад се испред куће проломи глас:
– О, комаданте! О, Миро Ђоков!
Миро скочи, навуче панталоне. Мало поћута, дошљак поново зазва. Отво
ри врата, кад зачусмо:
– Је ли могуће, јеси ли ти то Новаче Кљајевићу?
– Јесам, мој комаданте.
– Ђаво ће те црни наћи, могао си без овога виђања.
Изљубише се, по свему се види да искреније не може бити. Причају о свему
и свачему, а на крају Новак вели:
– Дошао сам још за рана до Новице Лашића, знам да сте браћа. Рачунам,
свијет је отишао, па кажем Новици, ‘ајмо ми сад код Мира.
– Џаба ти је то, Новаче. Ко зна колико шпијуна има што ћуте у те чечаре.
– Кад сам чуо да ћеш бити пуштен, ја из мог Блишкова, два вола под прут,
па продам у Бијело Поље. Донио сам ти ове паре, нећу да мој комадант
буде без динара.
Борба траје до зоре. Пију, причају, убјеђују се. Миро не попушта:
– Не, Новаче, ја ти их никад не бих могао вратити.
– Нема враћања, донио сам ти их на дар.
– Не могу ти их узети.
Новак разочаран оде са Новицом у саму зору. Од оволике „борбе“ сви смо
поново будни.
– Замало да заборавим – рече Брко, диже се, приђе шињелу и извади двије
јабуке.
– Не могу подијелити двије јабуке на оволико ђеце. Овога пута ћемо овако,
једна Раду, једна Слобу, други пут ћемо друкчије.
Мајка се за тренутак загледа у њега и тихо заплака.
– Шта је сад, Даринка – пита је Брко.
– Ништа, сјетила сам се. Прије дванаест година, а сјећам се и дана и сата
кад си изашао из ове куће и кренуо за Босну. Рекао си идеш да градиш Ју
гославију, само си тада био богатији за једну. Имао си три, а сад, пошто
си добро зарадио за ових дванајест година, имаш двије јабуке. Лијепо та
иста Југославија, коју оволико гради, тебе награди.