Одједном престаде да плаче. Знао сам да тада држи сузу у грлу. Он се трже,
сјети се свог одласка у Босну. Дубоко се замисли и ово оћута. Коначно легосмо.
Од великог узбуђења сан ми не долази на очи. Правим се да спавам. Видим,
отац пуши, не спава.
Ко зна колико стотина ноћи сам видио исту слику? Прије сам гледао мајку,
последња лијеже, прије тога се прекрсти. Ја то пропратим, па последњи заспим.
Сад гледам оца кријући. Ћути, размишља и пуши. Сачека да сви заспу и
тачно у поноћ устаје. Кришом навија радио „Космај“ за своје уво, да црна земља
не зна, слуша Москву. Тек послије тога заспемо обојица. Ову ћу му тајну каза
ти послије много година.
– Да си то некоме рекао, ја бих био двомоторац (други пут на Голом отоку).
Тако треба да радиш ако ћеш бар мало да личиш на мене. Свака твоја тај
на мора с тобом поћи у гроб.
Тако је мислио и говорио мој отац, а ја сам потпуно сигуран да се из затво
ра вратио исти онај – „непоправљив“!