Svakom svoje ogledalo by Slobodan Kruscic - HTML preview

PLEASE NOTE: This is an HTML preview only and some elements such as links or page numbers may be incorrect.
Download the book in PDF, ePub, Kindle for a complete version.

85

је Ђуро погинуо. Ни тада га није поменуо. Ни њега, ни Ђукана, Радоја и Вукса

на, ни Андђу, који сви погибоше. Не помиње њихово ни своје јунаштво, а сам је

био носилац Обилића у Првом и Споменице у овом рату. Остали што претеко

ше, Стана, Мићо, Љуба и Милева, сви првоборци и голооточани. Ето, тако их

је Броз лијепо даривао, говорио је Миро. Сјећао се како су га лажно оптужили

да би га осудили на десет година затвора. Пошто је обезбјеђивао неколико пута

Сурчин кад су долазили велики државници, говорили су: „Дана тога и тога,

хтио си да отмеш авион и побјегнеш и Румунију! То ти је пет, а све остало још

пет година. Набавили су и свједока, неког лажова.“

Ако човјек може да буде персона, човјек лијепих манира, али кад треба ју

нак, био је то Димитрије Боричић. Ратни заробљеник у Италији, а касније пред

сједник општине у Колашину. Седморица браће му погинула од метка у разним

трагедијама. Он, на крају свих крајева, узео пиштољ, ставио јастук да не нагр

ди лица и опалио себи у сљепоочницу. Иза себе оставио је сина Лазара који је

стигао до пуковника Југословенске армије. То је све страшни суд кроз који смо

сви мање или више пролазили.

Питоми људи, поштењаци и јунаци, ређа Брко за Миликиће. Мидо, пуков

ник, први пилот првог млазног авиона. За Вујицу и Вуку уопште не треба тро

шити ријечи. Овај последњи, и то чудо још да проба, па кад нави Информби

ро, он информбироовац. Прими задатак на себе да убије Броза, ако му се још

једном укаже прилика. И раније га је као шеф Удбе града Земуна обезбјеђивао.

Осудише га на смрт. Замијенише казну на двадесет година робије. Међу по

следњима је изашао са Голог отока.

Можда, ипак, вјечити хајдук и комита, Мијаило је био већи од свих Мили

кића. Био је чудевеније од човјека.

Страшни људи, постојани, људи који уливају повјерење, и они су били го

лооточани: Вујо Ћировић, Милош Јанкетић, Мића Марковић. Све сам их волио

као браћу, а ти их мораш вољети као да ти је сваки од њих отац.

Једном су нам били гости Анте Раштогорац и Марко Катнић, народни хе

роји. Какав је то био сусрет са мојим оцем, то се не може описати. Као да му је

неко Секула извадио из гроба. Па исто тако Обрад Чеперац и Радош Зец. То су

били његови Пљевљаци јер је са њима службовао у Пљевљима.

Илузорно би било причати о јунаштву Ракочевића и Чобељића. Ето, често

долазе Миро и Перован, много им је рођака погинуло, они су неким чудом пре

текли.

Питаш ме јесу ли Драгиша Фуштић, Бошко Вучинић, Павић Радовић, Миле

Јушковић, Љубо Палевић и Радош Гарић носиоци Споменице? Него шта су, па

то свако зна. Добро их слушај кад причају, јер то причају између себе људи и ју

наци, без личних емоција. Увијек себе држе у другом плану, да то други кажу о

њима. Тако то раде људи. И како да не будеш богат кад си упознао толико људи

из Колашина на челу са Јанком Ћировићем, народним херојем, а ево данас смо

на Јанковој сахрани у Колашину.

Када су га прозвали да прими Орден народног хероја, рекао је: „Прво кад

прогласите Вукмана за народног хероја (плашио се да ће Ђилас до краја одигра-

СВАКОМ СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО – Из очевих казивања