ти његову прљаву игру), тада ћу примити, у супротном одбијам да га примим“.
Међутим, сад Ђиласу не смета мртав Вукман, па први предложи да се комби
нат зове његовим именом.
Па колико још Бјелопољаца, на челу са Милошем Влаховићем, комадантом
бригаде, скреће пажњу да не заборавим на два великана, старијег и два млађа, а
сва четири генерала: Терзић, Шћекић, Вучинић и Драго Ракочевић.
Један од најмлађих који је прошао кроз катаклизму, а био је највећи госпо
дин, Милорад Сломовић – Сломо. Последња дужност, прије него што ће отићи
на Голи оток и Богданов крај, била му је предсједник бјелопољског среза. Прво
борац, исто као и његов отац Лале што је погинуо на самом крају рата.
Веселин Булатовић је био прави даса. Човјек је стигао високо. Био пуков
ник, комесар бригаде, завршио факултет, на крају управник Голог отока. Ово
му последње њије било по вољи, али није смио одбити. Ту би се много оклиз
нуо! За један минут, умјесто управника, постао би голооточки страдалник. Ту
су га, у ствари, чекали.
Много нам је помогао човјек када нам је било тешко. То је наш зет Милош
Лаковић. Огромна људска фигура и љепота. Кућа би нам зрачила, празник би
то био, кад би нам долазио. Био је официр, па предсједник општине Нова Ва
рош, касније министар енергетике, градио Ђердап I и II.
Док отац ово констатује, ја размишљам колико их све волим, а они уз
враћају неком топлином, као да смо род рођени. Ту повратну љубав понајвише
сам осјећао од старог комунисте Станка Булатовића, кума Николе Влаховића,
тетка Новице Кртолице и великог пријатеља наше породице, Бранка Видако
вића. Наравно, њима уз раме моји ујаци Ђоша, Никола, Милан и први комшија
Вешо Видојевић. Такође, и сви Лашићи јер су нам то својте.
Ипак мислим да је Миро имао посебно велику љубав према Радоњи и Но
вици Лашићу. Стари ратници, заробљеници у Надмеђерђу, овај последњи но
силац Обилићеве медаље.
На крају дође сам, исто као што је и његова самоћа, мој брат од стрица Ново
Лашић. Чами у свом свијету, у својој тами, без оба ока која му усташе извадише
на Сремском фронту. Али он ме често нађе и увијек „види“ да ми онако јадном
и неухрањеном тутне динар у руке.
Тешко је то вријеме било. И данас се сјећам сваке јабуке ако ми је ко од њих
дао. Знам да сам „мали“, не умијем, не могу, не смијем категорисати и причати о
овим људима. Огромни ме је страх да ћу погријешити јер ћу од толико људства
неког изоставити. Не дај велики боже да ми је то крајња намјера.
Ето, за мало да заборавим Максима Вуковића, предратног комунисту. Пре
ратио рат са једном ногом, касније био министар поште за Југославију. Сјетих
се да је Брко причао како му је дао Стаљинове и Лењинове слике кад су крену
ли у априлски рат у Албанију као пропагандни материјал да разбацује по шта
бовима и логорима.
Ја прво моме команданту Јову Мишнићу у шињел. Јово ми се ујутру жали.
– Гледај комунистичке банде и овдје их има. Уфати га Миро, даћу ти левор
на дар.