Кад је објављена капитулација кажем Јову ухватио сам га, а сад ми дај левор
и све му испричам. Вртио је загонетно главом.
– Ђаво вам не може ништа – реће.
Кад се вратисмо из Албаније, јавим се Максиму у Беране, тамо је живео, за
нове инструкције. Били смо велики пријатељи, уз то и пашенози.
Међутим, другарице мога оца, наше мајке, тетке и сестре, оставио сам за
крај.Миља и Блага, мајка и ћерка, Љуба и Зорка, сестре, Стака, Јулија и Блажа из
једне улице, са једног сокака, Бојана и Спаса, куме. – све су то били јунаци, пр
воборци, женске банице и госпође. Препознаћете их у свим причама и писањи
ма у последњих шездесет година.
Док сам ово памтио и биљежио прошло је много година. Сада сам тужан
због чињенице да су помрли ти колосални људи, а био сам неизмјерно срећан
што сам дио живота проживио са њима. Од читавог тог ешалона једино је жив
пуковник безбедности у пензији недодер Ђоле Ћорић. Лалић га у свом роману
крсти као Ђолевића, а слика га као Николетину Бурсаћа. Са њим сам чак успио
да будем лични пријатељ.
На крају сам био свједок њихових животних прича из њихових бурних
биографија, а свака од њих би могла бити велики роман.
Толико о мојим, нашим, црногорским и југословенским дивовима који
пронијеше славу и људсковину куда год су пролазили.
Колико да се никад не заборави!
Смрт фашизму, слобода народу!