ТОГА САМ СЕ СТРАШНО ПЛАШИО
РЕВОЛУЦИЈА је то. Рат је то брате мој, није то шала...Рат је то, и то онај
најгори – братоубилачки. Онај који нам је неко испланирао и потурио,
или је то био такав сплет околности да се није могао избјећи. Одлуке на
терену се морају доносити брзо, тада су грешке могуће, а било их је на свакој
страни. Суђења, пријека суђења, извршење судске пресуде, а најгоре је узимање
правде у своје руке и налетиш на ништа људе, а њих је било у свакој војсци, тада
ти спаса нема – говорио је Брко.
Просто сам лудио од страха да ми неко не саопшти да ми је отац направио
такве грешке, или неко није желио да ми каже ништа слично, или се стварно
тако није десило. По свему ономе што се зна, што су људи причали, чини ми се
да се ту Брко добро сачувао.
– Требало је у таквим тренуцима остати хладне главе, опростити људски,
остати човјек, јер дуго је довијека. Могао би сто година да живиш поште
но, а за један дан, за један сат, за једну такву нечасну работу да све поква
риш – зборио би отац. Неке сам приче докучио, због тога сам био срећан.
Полажем електро– техничку школу у Беранама и упознам се са Милошем,
колегом из струке. Мој отац жели да те упозна, казао сам му чији си, рече Милош.
„Нека дође син Миров, оћу да га видим“, рекао је стари отац Милошев Милун.
Једног дана одосмо њиховој кући у Марсенића ријеку. Кућа огромна, шта
ла велика, имање непрегледно, види се по свему да су газде. Четрдесет прве го
дине, вели отац Милошев Милун, чини ми се да сам храбар, ‘оћу да будем опа
сан четник. У тој ме намјери не може ни отац спријечити. Кући ми не можеш
прићи, ограда метар и по, а унутра пуштена два шарпланинца, као два телета.
Према кући иде човјек у сред бијела дана, видим не познајем га. Он дохвати ка
пију, она замандаљена.
Чекам да видим шта ће да уради, какве су му намјере. Ако прескочи неће му
чарапа ваљат за опуте, искасапиће га шарпланинци за минут, те му ни пиштољ
не помаже. Он се само дохвати рукама за ограду и пребаци се за секунд, као на
филму.
Пси лете ка њему, а он оштрим кораком према њима.
– Мрш, џукеле једне – викну. Они се претурише на леђа и само шене, ни да
квикну. Ја својим очима не вјерујем да се овако нешто може десити. То још
нијесам ни види ни чуо. Тек се сјетих и дођох памети да немам оружје при
себи, мислио сам неће ми требати за оваку прилику. У три корака стаде ис
пред мене и одмјери ме.
– Таман си јунак ко ова пашчад – вели.