Ја сам Вукман Крушчић, добио сам задатак да те убијем јер ти туда много
пртљаш.Бог ти је помогао зато што ја волим прво да опоменем, да се видимо у
четири ока, и зато што си мој Васојевић. Да ћићаш, говно једно. Пашчад да све
жеш, капију да отвориш да ти људи могу људски долазити кући.
Ја се на кућном прагу смрз’о, он уђе поред мене, у кухињи виси пушка, сма
че је са чивије, разоружа ме ко најгрђу жену.
Да умрем од муке, а све ми ово гледа отац, стари ратник, учесник Мојковач
ке битке. Гледам Вукмана испод ока, никад нијесам видио стаситијег и љепшег
човјека, а поглед му као да те пресијеца сабљом.
– Немој да учиниш да још једном долазим – и још једном пресијече ме погле
дом, врати се истим путем и опет за секунд прескочи ограду. Тек тада пси по
ново полећеше као да су досад били хипнотисани. Ја тада од великог јада и
љутине почех да их ударам неком великом батином која се ту приготовила.
– Ко би ово чудовеније? – пита ме отац.
Оваквих ти у комунистима има хиљаде, закључује стари.
– Са оваквима ти треба да идеш. Друго си ти с четницима, ето ти твога ју
наштва па сад од голог једа чуваш кучке по овој тврђави што си оградио.
Ја на то кажем трт – рече отац.
Док је умро, нијесам му могао честито погледати у очи. Та ми је ситуација
охладила и спасила главу. Није ми пало више на памет да идем у четнике. Четр
десет четврте године неко рече да једном партизанском јединицом командује
Вукманов брат, те ти ја право код Мира, све до краја рата.
– Молим те, реци ми личи ли ко од вас на Вукмана и Мира? – пита.
– Не вјерујем за ових првих сто година, а касније ако бог да – казујем му.
Тако ти чика Милун и ја пописмо тога дана лијепо и испричасмо се лије
по. Било је још разних сусрета и сличних прича, али ћу се и овога сјећати дуго.
Путујем возом из Београда и упознах се са старим човјеком. Кад чу да сам из
Мојковца, пита ме јесам ли познавао Мира Крушчића.
– Прочитао сам у Политици да је умро – рече.
– То ми је први комшсија – рекох, хоћу да видим шта ће да прича.
– Боже мили, какав је то човјек био – вели – проказа нас једна жена четрдесет
четврте године што нам је била јатак. Има нас седамнест, све нас похвата.
Ако сте убили и окрвавили руке ништа се не бојте, све ће се сазнати. Док се
то не рашчисти сви у партизане, да се обријете, а петокраку да ставите, што
виша, то боља. Сад сви да ми дате часну ријеч да више нећете побјећи у чет
нике. Ако преварите, а ја вас ухватим, лично ћу вас постријељати.
– Ја кажем ја ти не могу дати часну ријеч, ја ћу побјећи. Миро ме гледа. По
зелење у лицу. Ја ти данас спашавам главу, дарујем ти слободу, а ти се пра
виш јунак. Преда мном, матер ти јебем – нареди. Некако ја корачам, ноге
су ми се одсјекле, тешке као да вучем олово. Шклоцну иза мене пиштољ,
знам да га репетира. Таман фино – рекох – и окренух се према њему. Шта
је овђе фино, вели. Овђе је мој међаш и ово је моја крушка, овђе ћу вазда
имат финог лада, одавде ти даље мрднут нећу. Иненади се. Баш си јунак,
оца ти четничког јебем. Извади метак из цијеви, врати пиштољ у футро
СВАКОМ СВОЈЕ ОГЛЕДАЛО – Из очевих казивања
