МНОГО БОЛЕ ОЧЕВЕ СУЗЕ
(Тога дана открива се споменик
народном хероју Вукману Крушчићу)
Кад се заврши свечаност маса се разиђе, он тек приђе бисти, скиде капу и
пољуби је и рамена му се затресоше. Гледам га, плаче, а опет не вјерујем.
Како да вјерујем?
Причали су сви да Миру, мом оцу, никад нико сузу није видио, иако је преко
главе претурио најтежа животна бремена. Било је смрти, погибија, а, како је сам
говорио, робијао је и код краља и код Тита. Није заплакао, кажу, ни кад су му са
општили погибију брата Ивана и синовца Душана. Лице му се тада, причало се, у
грч претворило и прелило неком чудном бакарном бојом, али су очи остале суве.
Па, шта му је данас? Опрезно се привучем иза њега да ме не осјети.
– Вукмане, не би ово баш к’о што си ми причао тридесет осме кад си ме при
мио у партију – плачним гласом говори отац, у којем је било истовремено
благог укора, правдања и праштања.
Присјетих се приче старог Вукадина, стрица Мирова, мог извањег ђеда. Био
је носилац Обилића медаље. Говорило се – јунак мимо јунака. Причао је: „Умрије
Секула те године, фалила му једна до педесете, а ваћ га цијела Црна Гора зна. То је, брате, била крилата работа. Ојде нам тога дана најбоља глава у цијелом брат–
ству Крушчића. Како ће се Миро држат данас, фалим те велики Боже? Знам да
га је више волио и од оца и од сина. Волио је више његову главу него своју. Робијао
је четири године за њега код краља. Кад заради плату туцајући шодер на џаду по
двадесет сати, паре не носи ни оцу ни жени, но их дарива Секулу. Шта ти радиш, црни сине, а видиш како ти живе жена и дјеца? Нека су, тако ми Бога. Секула ће
их бар са људима потрошит, правдао се Миро. Говор држи тога дана учитељ
Миро Ракочевић. Камен би проплакао како га је срочио. Миру ни око да трепне.
Не понта и имаде снаге на крају да се лијепо захвали. Много година касније пита-
ли су учитеља кад је најбољи говор одржао. Најбољи, а и заслужио га је, био је Се-
кулу, па Јурици Рибару, рекао је стари учитељ“.
Још више се приближих оцу. Јесте, он плаче колико може. А, шта је оно синоћ
причао Војо Видаковић – „Умро Миров отац Ђоко. Сви чекамо Мира да стиг–
не из резерве, из Берана, гдје је седам мјесеци резервни подофицир југословенске
војске. Спремао се тада априлски рат. Дође Миро, поздрави га војнички, поклони
се и пољуби га. “ Замјерио му је Васо Аџић што не лелекну оца. А тек ће Миро: „Не
умијем се ја кривити туда као жена, тако ми Бога, чика Васо.“