– Они кажу, Вукмане, да сам ја изд’о тебе и партију, а ја ти дајем часну ријеч
да су они издали и тебе и мене. Ти си ме учио све о Стаљину, а они ми кажу
пустио си брке да личиш на њега, па десеторо обисну да ми их очупа. Те ти
на крају због брка и Стаљина са мном на Голи оток...
Сјетих се стрика Вукосава Бошковића и његове приче. Оне о Мировим брко
вима кад је запријетио да ће зубима заклати онога ко му се њих такне, али и дру
ге. „Знам“, вели, „срешћу се с Миром у Мојковцу и морам да му изразим саучешће
за Вукманом и Николом. Како ћу му прићи, кукала ми и моја и његова мајка“.
Пружих му руку кад се сретосмо и рекох: „Учествујем у жалости за браћом“.
„Фала ти, Вукосаве“, одговори ми некако изгубљено и настави: „Све саме смрти
и страдања, мој Вукосаве. Видиш ли Карову косу? Онђе смо се као дјеца, чобани, момци, а касније партијски другови, највише играли и стајали. Прави смо врсни-
ци. Сви рођени у по године, а сви тројица од три рођена брата...“
Отац поново загрли бисту, сада још снажније. Ријечи тешке, оловне, пуне
туге и горчине.
– Е, па брате Вукмане, овамо сад има и господе. Онај главати господин што
најављује откривање твоје бисте, замисли, вели нека изађе на свечани бину
дактилографкиња друге класе Тора Вукоје. А за мене, богами, не би ту мје
ста. Но, нема везе. Моје је мјесто овђе, крај тебе. Одавде ме нико не може
маћи. Долазићу, обећавам ти, често да разговарамо. Биће нам обојици лак
ше. Ај, збогом Вукмане – заврши разговор, а кад крену и угледа ме као да га
је гром из ведра неба ударио.
– А окле ти ту, дабогда те стријела устријелила!?
– Шта, окле! Имам и ја право да дођем на овај дан. Имам шеснаест година, а
мене је Вукман стриц, није теби – не дам му се. Знам лијепо да му је непријатно
што сам га видио да плаче.
– Знам, чоче, но ајмо кући – пожурује ме. Идемо ћутке. На пола пута зауста
ви ме.
– Чујеш, за ово данас што смо плакали као жене, црна земља не смије да зна.
А, кад дођемо кући, пошто видим да те ово све интересује, испричаћу ти о
Вукману.
Уђосмо у другу собу, а он некако с ногу:
– Данас, кад је била ова свечаност изводе посаду на бину, а Марко Вулетић
реагује: „А ђе вам је Миро, срам вас било!“. Мало даље од мене Јакша Вла
ховић виче из грла: „Пи, ништа људи, а ђе вам је Миро!?“. Опсова и стари
Мига Радевић, носилац Обилићеве медаље. Плашио сам се да се не напра
ви неки проблем, јер ова данашња власт не цијени много оно што је про
шло. Не зна народ на што је власт све спремна...
Поћута мало, ка да се присјећа свих невоља које је претурио преко главе,
а онда зовну моју мајку да донесе ракију и двије чашице. Она се опирала: „Па
нећеш ваљда ђетету чашу ракије?“ „Оћу, данас смо били на великој свечаности.
Слободан Миров Крушчић
