Имали смо велику обавезу и држали смо се мушки. Слобо је данас постао човјек“
– са неким олакшањем каже отац и настави причу о Вукману, његовом школо
вању и херојству.
Прича, а очи му застаклише сузе. Како је вријеме одмицало па све до сада
док ово пишем, многе ствари су ми постале јасне. Тога дана је Брко тешко по
вријеђен. Тога дана он је заборавио све своје борбе, своје муке, заборавио своје
ратне другове. Ипак, није се надао да ће на крају бити поражен оружјем својих
другова. А то је у ствари најтежа судбина која може да задеси једног револуци
онара. Његова борба је била узалудна. Зато се поздравио с Вукманом, Брозом и
револуцијом.
Коначно, он је схватио, и то дефинитивно, да је данас поред Вукмана сахранио
самог себе. Због тога ме и дан– данас, због тог сазнања и његових суза, срце боли.