ВЕЛИКИ ИЗАЗОВ
ЉУТ сам на свог оца, да не може више. Љут сам као рис. Лијепо ћемо се
испричати довече, само да се ово данас заврши.
Сахрањујемо Спасу, сестру Вукманову и Мирову. За вријеме рата
била је у заробљеништву у Барију, у Италији.
Дошли предсједник Савеза бораца Црне Горе Владо Божовић и члан
Централног комитета Бранко Смоловић. Високи функционер Павићевић је
предвиђен да одржи говор.
Причају са Брком, ја им служим ракију.
– Миро, да напишеш молбу, имамо неколико станова од 105 квадрата, са
два купатила. Ти имаш пуно дјеце, па док сам ја на овом мјесту да ти то
завршим, каже Владо.
– Не припада мени стан, ја имам кућу. Није бог зна нешто, стварно немам
купатило, али има кухиња и три собе – рече Миро.
– Како теби не припада стан? Припада ти десет станова, али ћемо ти дати
само један! Знам ја шта си ти заслужио. Видиш ли ти Бранко, луд ли је то
човјек. Он још мисли да важи оно што смо причали четрдесет пете. На
пиши ти њему молбу, а ти гледај, стварно се одреци, па га не узми!
– Мени су, Владо, узели дванајест високих одликовања па ми скоро Бранко
каже да напишем молбу да ми их врате. Нећу да пишем молбу за оно што
сам заслужио на бојном пољу. Ето их вама па се китите колико вам мило!
Одби тако Брко преко сто хиљада марака и то глатко.
Сахранисмо Спасу, дођосмо кући, а ја му се наоштрио, накофиштио се као
змија шарка.
– Не размишљаш ти о онаквом изазову ни минут. Није ваљда да немаш ни
најмању дилему? Није то да тражиш нешто што ти не припада, но те то
припада, а сам ти га нуди. У праву је мајка што каже: „Туђа си ти нафа-
ка“. Она Владова констатација данас посве је била на мјесту. Неко те се
коначно сјетио.
– ‘Оћеш ли ти да ја останем без образа? Нема теже ствари у животу но бити
човјек на свом мјесту. Шта би ми људи рекли? Не би било бабе пољске што
не би каретила. Колико има људи што данас немају ништа? Може човјек
да живи поштено стотину година, а један дан све да поквари! За мене нема
иза зова који ме може подстаћи на размишљање кад је образ у питању!
То може само челични карактер!