НАСЉЕДСТВО
ДУГО се Миро колебао. Устајао би рано, обилазио имање, погледом га
мјерио, водио разговор сам са собом и враћао се утучен, уморан, погну
те главе као послије тешког пораза. На крају је одлучио. Продаде Ђоко
вину, већу половину очевине, таман за онолико новца колико је могао да по
дигне себи споменик. Ко зна кад човјека чека судњи час. Може му се десити,
говорио је, да му душа испадне усред зиме када је снијег преко кољена, а земља
бетонирана од смрзлине, па хајде, мајковићу, шта онда, ко ће му гроб ископати.
Споменик ни мали ни велики. Таман према његовим животним мјерилима.
Он је вазда био скроман, чак и више од тога. Према себи је био престрог, а пре
ма другима попустљив, разумио је туђу муку и невољу. Кад нешто њему припа
да, он би се одрицао у корист другога, те он никад да дође на ред.
Колико је само имао снаге за самоодрицање. Ту је био првак, без премца.
Мајстор, што црта слова на мермеру, пита:
– Шта ћемо, Брко, крст или петокраку?
Он ћути, шара врхом мачуге по пржини, главу не диже. Мисли бог зна не
куд одлутале, а очи утапа у празнину.
Познавао сам очи свог оца, кад се смркну или разведре. Тада сам читао ду
бину његове душе. Видим ломи се изнутра, а мора да пресуди.
– Мораш рећи мајсторима да ово заврше. Не можемо их поново звати – ре
кох му.
– Ништа – вели – нека остане празно. Нека камен остане без цртања – хла
дан, чврст, усамљен, као и моја вјечност под њим. Размишљао сам да не
уцртамо ни моје име. Најљепши су споменици без имена, јер они највише
привлаче пажњу пролазника. Кад прође неколико кољена, име ништа неће
значити, чак ни мојим потомцима. За њих ћу ја бити неки далеки предак.
– Како ништа? – питам се и чудим се истовремено. – Ту причу остави сад.
– Тако фино, ништа. Кад ми је умрла црква, нека умре и идеологија.
Поћута, исправи се, загледа у мене па настави:
– Отишао сам у војску за вријеме старе Југославије и тамо био у свему међу
најбољима, посебно у руковању оружјем. Стрелац стрељачке класе. По
слаше ме у подофицирску школу. У тамо изађох најбољи у класи. Заклех
се краљу. Из војске изађох послије двије године. Три пута ме заредом
шаљу у резерву. Као да провјеравају колико човјек може да издржи, на
мени експериментишу – отвара он корице својих животних прича у који
ма нема малодушности, али има неке чудне горчине, опорог пелина.
– Кренусмо у априлски рат, прво се причестисмо у цркви и заклех се по
ново краљу, али убрзо капитулирасмо. Поче комунистичко преваспита
вање. Мени се свиђа раднички покрет, учење Маркса и Лењина, али то и
црква не могу заједно. Издадох цркву. Ко би ми сад дао да на споменику
стоји крст кад га нијесам заслужио? Нећу ни петокраку!