– Шта ти то сад значи, хоћеш да се солидаришеш са оцем народа, са вођом?
Па, ни он нема петокраку на гробу – искористих прилику да га дирнем,
јер сам добро знао гдје га жуља.
– Није нам проблем исти, да је хтио, он би ставио на хиљаде, и то златних
и сребрних. Само је он знао којем је ђаволу служио. Кад сам то схватио,
ја окренух против њега, јер не испаде ништа од оног како смо се на по
четку договорили. Он издаде нашу идеологију, а ја без размишљања изда
дох њега. Своју петокраку носим у срцу и тако ћу је однијети у гроб. Њего
ву нећу да ставим, његова ме не следује. На споменицима је, истина, свака
иста и нико не би уочио разлику, а оне су огромне, не могу се ни по чему
примаћи – отапа врхове леденица које му је опор живот замрзнуо на души.
– Остављам ти у наследство Споменицу 1941, на њој је права петокрака.
Оставићу ти у наследство, па ти одлучи – крст или петокраку. То је једи
но што имам да ти оставим.
– Оставио си ми још нешто, оно је најважније, али си заборавио.
– Шта је то чега се ја не сјећам? – просто се чуди.
– Крвни притисак, колико да знаш да сам твој, тако да имам шта да носим
цијелог живота, као што си ти носио. Дакле, и без овог проблема о знаку на
споменику, оставио си ми још један који до краја живота треба да рјешавам.
И даље је сједио, шарајући врхом мачуге по пржини. Потом устаде, нагло
и снажно штапом испред себе учиње некакав знак, као да нешто прекрсти. И
крену даље, нешто успоренијим кораком. Разумио сам тај његов знак. Добро
сам га разумио и заувијек упамтио, али се данас колебам да не погријешим...