МАЛЕ И ВЕЛИКЕ НЕПРАВДЕ
КОВИЉКА – Маца, моја старија сестра, плаче. Мајка је туче колико може.
– У виме ти ударило, водењак ти прско, па се о чуду забавила – куне
мајка. – Мора да си га ти изгубила!
– Нијесам мајко, намјерно су ми га сакрили, само да се не упишем. Само
зато што сам најљепша и најљепше пјевам, љубоморни су на мене. Видје
ла сам, а и осјетила, како се они опходе према мени.
Стварно, њену љепоту човјек није могао лако да опише. Као да је то нека
препрека што је изгубљено свједочанство од седмог разреда? Као да се из днев
ника не могу преписати оцјене, па онда написати ново. Али, прописи су пропи
си, рекао је директор. Непотпуна документа, нема уписа.
Отац вели:
– Ковиљка је од Мојковца до Нове Вароши, преко Пљеваља до Руме, па на
зад до Мојковца, тамо гдје сам све службовао, већ изгубила двије године.
Добро се зађевојчила, ето је мјерна ђевојка. Мора да су јој поручили „Па-
левићи“. (Тако се код нас каже за некога ко не може ишчекати да се уда.)
– Ђаво ти у језик – рече мајка И све се заврши на томе.
Двадесет година касније Маца ће ванредно завршити осми разред основне
школе, а њено маштање о музичкој школи, наравно, није се остварило.
Једне ноћи дође Ђоша, мајчин брат од стрица и преноси нам шта је рекао
секретар комитета:
– Запослили смо Босу (најстарију сестру) у комбинат, а она се удала и сама
напустила посао. Мују, најстаријем од браће, омогућили смо да заврши за
нат. Завршио је, нека иде у војску, према њему више немамо обавеза. Е, сад
ради Даринка. Мира ћемо запослити, али она мора кући. Не могу двоје из
једне фамилије. Нека се Миро не куца у Вукмана, па иако су Крушчићи,
иако су браћа. Да је хтио да о томе води рачунам не би га издао!
Мајка се помами:
– Свако ли се чудо преко Даринкиног врата ломи! Фино ли ме сјетују брат
и чојек. Оба у партизане, па на Голи оток. Боље би било да сте отишли у
четнике, више би зарадили стотину пута! Нико није прошао грђе од вас.
Ето вам сад ваше „Компартијо, мирисаво цвеће“!
Ко зна колико би она још бифлала да је Миро не прекиде: – Не млати ту!
Све би тачно тако. Мајка је данима плакала, оца примише за отпремача
грађе. Саво, старији брат, уписаће се у пољопривредну школу у Бијелом Пољу
ако добије стипендију.
Дође Никола Булатовић, наставник, чуо да у Мојковцу имају двојицу кан
дидата, а једна стипендија.
– Да неће ваљда стипендију добити, а отац му био до Зиданог моста? Мало
му је што му је опроштено, но се сад уканио да тражи за сина државну
стипендију? – каже мајка.